POSLEDNjI KOVAČ

Uroš Todorović, kovač u Donjoj Trešnjici, rođen 1941. godine – poslednji kovač u ovom kraju. Stupio je 1954. godine na kovački zanat i ostao kovač do današnjih dana.

Masjtor, kod koga je učio zanat često ga je tukao – naročito kada neko svrati, da bi se pravio važan. Kovačka radnja će sa njime biti zatvorena jer, kaže, mladi su dolazili, počinjali da uče i odlazili. Prljavo im mnogo!

Gladne godine. Priseća se početka tih davnih pedesetih godina prošlog veka. Bile su to posleratne, gladne godine. Mnogo je bilo sirotinje. Nije se imalo ni obuće. Išlo se i boso u školu. Zimi „ko je bio mogućniji, imao je obuću, Ko nije pravili smo zepe zvane, od ovčije i kravlje kože. I opanci. I to ti je“.

Sva deca su bila angažovana kući kao čobani. Svi su čuvali ovce, goveda i svinje i pre i posle škole. Uopšte, vladala je velika disciplina prema deci.

Sluga. Budući da su mnogi bili siromašni i da je teško bilo ishraniti višečlanu porodicu, davali su decu za „služinčad“. I čika Uroš se seća da su ga njegovi dali tetki kao slugu jer im je sin otišao u vojsku, a imali su dosta stoke. Dete sluga je radilo sve što je trebalo a zauzvrat imalo je šta da pojede. Odeću i obuću dobijalo je jednom u godini ili čak u dve godine. On je postao sluga sa šest godina. Onda, priseća se, došao je otac po njega posle dve godine i odveo ga kući da bi sutradan krenuo u školu. „Ko sad kuka da nije dobro... sačuvaj bože!!!“

Deca su se igrala, kako naš sagovornik kaže, „malo šale“, odnosno preskakanja, onda „povru gore“ (igra poput današnje igre „lanaca“. tj „Eberećke, ebertute“ – deca stoje i drže se za ruke, a odabrano dete se zatrči i pokušava da probije lanac).

Lopta. Igrali su čak i malo fudbala. Loptu su, kaže vremešni kovač, pravili od brezove gljive. Na brezi se pronađe gljiva, otkinu je, zatim je skuvaju da malo „omekani“, a potom je nožem oblikuju u loptu. Bila je veličine veće grudve. Pored fudbala služila je i za igranje „Crte“. Jedno dete stoji samo iza crte. Na znak drugovi mu bace loptu. Njegov zadatak je da uhvati loptu, da pritrči do crte i gađa drugove. Ukoliko neko biva pogođen, zauzima mesto iza crte, a onaj koji je gađao pridružuje se ostaloj deci.

Radio prijemnik. Kada su u selu učitelji bili Mara i Rade, ima li su radio-prijemnik. A niko drugi u selu ga nije imao. Uveče bi radio izneli na prozor. Skupi se puno školsko dvorište naroda da sluša. „A svi mi se čudimo, onako, kako se čuje odakle kad nema nikoga!“.

Od ovih generacije niko nije završio neke visoke škole. Nisu roditelji imali mogućnost da decu dalje školuju. Najčešće se ostajalo na četiri razreda. Jedini koji je otišao odavde bio je Mitar Erić – „Bio je malo mogućan!“. Umro je poodavno.

Kovački zanat. U radionici koju je sagradio pre više od šest decenija majstor Uroš i danas ulazi s radošću, oran za posao, ali, kako kaže, sve mu ređe navraćaju mušterije i sve je manje onih koji imaju volove za potkivanje. Nekada je potkivao i po deset pari volova na dan, a sada danima nema ni jednog.

Uroš se bavi i drugim poslovima, naročito poljoprivredom. Sada je drugo vreme. Ljudima manje treba pomoć kovača. Nekada su ljudi na sve strne tražili potkivanje, popravljanje zaprežnih kola, pravljenje špeditera... Radi čika Uroš i bravariju. Kako voli da kaže: „Sve što ima veze s metalom, moja je struka“.

Moj prijatelj, novinar, Slobodan Boban Pajića u zajedničkom razgovoru sa kovačem, zapisao je njegovo kazivanje o potkivanju.

„Potkivanje je posebna grana i za to treba dodatna praksa i znanje. To je ‘jači’ zanat. Moraš da pronađeš živac, da napraviš pločicu i da je prišiješ tako da ne dohvati nerv koji ne treba, da ne povrediš životinju. To je skoro pa doktorski posao. Nema greške jer ako od 80 klinova udarim jedan pogrešan, vo hramlje i nije dobro. Na sreću, nisam imao takvih problema. Probleme rešavam na vreme, unapred, sve pripremim i onda nema promašaja“.

Čika Uroš u selu okiva sekire, motike, lopate, popravlja polomljene vile, ašove, grabulje, kuje i oštri kose, kleap raonike... Nekada je bilo toliko posla da je jedva stizao da odradi. Dešavalo se da „ispadne da slažem“.

I nastavlja: „Koristim ćumur za zagrevanje metala, a kada zataji stari meh, onda je tu usisivač na struju. Ako se ohladi metal, ja ga ponovo zagrejem i opet sve bude kako treba. Inače, najviše volim da potkivam volove. Nekad ih je bilo mnogo, a sada dva-tri para u celom selu. Od tog zanata sam lepo živeo, odškolovao decu i izveo ih na pravi put. Danas je malo posla, ali, bez obzira, čak i kada se desi da radim u njivi, a neko dođe u kovačnicu, ostavljam sve i završavam prvo taj posao. Zemlja neće pobeći, a mušterija ne može uvek da čeka. Oni plate, a ja uradim, sve kako se dogovorimo. Dolaze mi iz okolnih sela, a skoro je došao čovek iz Velike Reke da mu popravim raonik od traktora. Kada sam uzeo macolu od pet kila on se iznenadio s kakvom lakoćom baratam njome. Čude se ljudi kako u ovim godinama imam snage i kondicije, a ja u stvari imam tehniku i dobru volju“. Desi se nekada da posao ne ide kako treba. Tada ostavi sve, pa drugi dan ponovo krene ispočetka i sve završi bez problema.

„Ima dana koji su baksuzni, a možda ni ja tog dana nisam kako treba. Eto, danas ne radim jer me pre par godina na današnji dan ujela zmija šarka“.

Kovački zanat nema kome da prenese. „Dolazili su mnogi, pokušavali da rade i nauče, ali brzo odustanu. Neće da se muče, kažu, prljav je posao a zarada mala. Svi bi na brzinu do para. I moja deca su otišla za svojim poslom, tako da će ova radnja raditi dok budem ja mogao da dolazim u nju“.